U SAD i EU svedoci smo rađanja antinormativnog pokreta koji je neophodan, ali bi mogao da se pretvori u klasični element sličan woke histeriji.
S obzirom na to da Advent stiže svima u Evropi, nemački Bild je objavio prigodnu priču u kojoj upozorava da bi, prema kriterijumima EU birokrata, 2024. godine popularne božićne pijace trebalo da ostanu bez domaćih slatkiša. Kao primer uzeli su popularnu božićnu pijacu u Bordesholmu (Šlezvig-Holštajn), gde žene sa sela tradicionalno donose kolače. Problem sa kolačima je što, piše Bild, „EU zabranjuje ženama na selu da peku kolače. Gorak kraj za slatki zalogaj – a za to je opet kriva birokratija EU!… Prema Uredbi EU br. 852/2004, žene na selu se zapravo smatraju ‘prehrambenim preduzećima’.”
Intrigantno je da Bild – jedan od najuspešnijih evropskih medija sa prosečnom dnevnom čitanošću u štampanom i digitalnom izdanju od 6,4 miliona – sa 20 godina zakašnjenja sada žestoko napada staru odredbu iz 2004. i predstavlja situaciju kao hitnu, kao da nemački Vlada je iznenada šokirala naciju nerazumnom zabranom lepe tradicije. Da li je to znak da je započela šira panevropska antibirokratska revolucija, koja nosi slične opasnosti kao i 2-3 decenije dug proces evropske „plemenite birokratizacije“? jeste.
Veliki zaokreti
Bild je medij prepoznatljiv po tome što s vremenom prolazi kroz velike promene u uređivačkoj politici. U oktobru 2021. godine glavni urednik Bilda Džulijan Rajhelt je smenjen, između ostalog, zbog nepoštovanja propisa, a 2023. godine razrešen je i trojac koji je zamenio Rajhtela (Johanes Boi, Aleksandra Vircbah i Klaus Štrunc). Sada legendarni tabloid vode Marion Horn i Robert Schneider, koji imaju različite poglede na propise.
Stiče se utisak da su Nemci, uključujući i urednike tabloida Bild, shvatili da je jedan od ključnih problema opadanja nemačke konkurentnosti prekomerna standardizacija, a grotesknost skupa pravila najlakše je doneti građanima kroz primer sa kojim se svako susreo u svom životu. Predugo su Nemačka i Evropa nekritički pratile lavinu smislenih i besmislenih normi koje su političari sa briselskih i berlinskih visina kao bageri gurali po evropskim „ugroženim selima“ u kojima svi živimo.
Svi oblici evropske proizvodnje – od evropske autoindustrije preko visokotehnološkog poslovanja i energetike do poljoprivrede – prožeti su nizom pravila koja ograničavaju rast i razvoj, a nejasno je čemu tačno služe. Kako je moguće da je Bild čekao 20 godina da se izbori sa birokratskim terorom nad bakama koje peku kolače? U pitanju je, najverovatnije, misterija masovne psihologije na koju evropska društva još nemaju odgovor, pa treba paziti da se medijsko klatno sada ne zaljulja na drugi kraj javne histerije, što je podjednako opasno.
Stroga regulacija?
Prenosimo delove današnje priče u kojoj Bild osporava evropsku birokratiju iza leđa seoskih žena jer, može se pretpostaviti, ono što zaista žele da kažu jeste da bi prekomerna regulacija nemačke auto industrije mogla da ugasi svetla u spavaća soba:
„Popularni božićni sajam u Bordesholmu (Šlezvig-Holštajn) održava se skoro 50 godina. Jedna od stalnih atrakcija bilo je domaće pečenje kolača koje su spremale meštanke sa sela! Godinama su vredne dame pekle tradicionalne , ukusni kolači sa puno ljubavi i umeća u Ali tome je sada došao kraj Prema Uredbi EU br. 852/2004, žene sa sela se zapravo smatraju „prehrambenim kompanijama“. Pravila Na primer, svaka torta ili kolač mora imati spisak sastojaka, uključujući i alergene, a kuhinje moraju biti i zvanično sertifikovane.
Ovo je previše za udruženje sa oko 430 članova, koje je sada odlučilo da odustane od pečenja. Kako se razvila ova situacija?
Klaudija Jargstorf, predsednica Udruženja seoskih žena, rekla je za „Holštajner cajtung”: „Bili smo uznemireni jer su bile kontrole i zabrane na drugim mestima, na primer u Ditmaršenu. Samo smo želeli da budemo sigurni.
Strah od kontrola i kazni
Zakon je zakon“, odgovor je na upit krovne organizacije i nadležnog državnog sekretara.
Drugim rečima: žene na selu radije prestanu da prodaju kolače zbog straha od kontrola i kazni“.
Zašto sada?
Činjenica da najprodavaniji nemački tabloid, medij sa izrazitim nacionalnim uticajem, objavljuje priču kao da je tek stvorena opasnost od novih pravila igre, iako je reč o propisu donetom 29. aprila 2004. koji se primenjuje u svim državama članicama EU od 1. januara 2006. godine, znak je da je na najširem nivou problem prekomerne standardizacije prepoznat kao ozbiljna prepreka rastu; poslovne aktivnosti ali i stil života. U Nemačkoj se definitivno formira medijski pokret otpora birokratizaciji, ali je pitanje koliko kasno i po koju društvenu cenu.
Kao članica EU, Nemačka je prošla kroz proces umnožavanja normi, koje je očvrsnula dodavanjem nacionalne „birokratske komponente“, a sve sa idejom stvaranja boljeg, pravednijeg, čistijeg… društva. Reč „efikasnost“ se nije često pominjala, a kada se pominjala, često je bila na pogrešan način ili u pogrešnom kontekstu.
U međuvremenu, Nemačka je postala imperija normi. Evo samo tri primera efekata nemačkih regulatornih ‘plemenitih namera’:
- Eksplozija cena električne energije za domaćinstva:
Nemačka je, u nastojanju da poveća udeo obnovljivih izvora energije, uvela dodatne naknade na račune za struju kako bi subvencionisala zelenu energiju. Ove naknade, poznate kao “EEG Umlage”, dovele su do značajnog povećanja cena električne energije za potrošače. Prema podacima Federalnog zavoda za statistiku, prosečna cena struje za domaćinstva je u poslednjih deset godina povećana za više od 50 odsto, što je dodatno finansijsko opterećenje za građane.
- Regulacija sistema grejanja je bila uzrok ekonomičnog hlađenja:
U nastojanju da smanji emisiju CO2, nemačka vlada je uvela stroge propise u vezi sa sistemima grejanja u zgradama. Prema novim propisima, vlasnici nekretnina su u obavezi da stare sisteme grejanja zamene ekološki prihvatljivijim opcijama, kao što su sistemi na biomasu ili toplotne pumpe. Iako je cilj smanjenja emisija plemenit, troškovi zamene sistema grejanja mogu dostići i do 20.000 evra po domaćinstvu, što predstavlja značajan finansijski teret za mnoge porodice.
- Kataklizmički uticaj na automobilsku industriju:
Nemačka automobilska industrija prolazi kroz dramu zbog normi koje su joj nametnute. Strategiju razvoja nemačke autoindustrije de facto su napisale birokrate EU, a dogodila se pandemija, geopolitički sukob, energetska neizvesnost i inflacija. Prema Hildegard Miler, predsednici Udruženja automobilske industrije (VDA), proizvodnja u Nemačkoj je ugrožena jer se troškovi proizvodnje povećavaju, a birokratske prepreke otežavaju poslovanje. Ona ističe da je neophodno smanjiti birokratiju i obezbediti pristupačne cene energenata kako bi se sprečila deindustrijalizacija i sačuvala radna mesta u zemlji.
Prema izveštaju Instituta Prognos, skoro 190.000 radnih mesta moglo bi da bude izgubljeno u nemačkoj automobilskoj industriji do 2035. godine zbog „demografije i dekarbonizacije”. Takvih projekcija ima više, a crne prognoze se razlikuju u proceni koliko će stotina hiljada radnih mesta biti izgubljeno, a ne u generalnom zaključku. Ova transformacija, vođena propisima koji zahtevaju prelazak na električna vozila, dovodi do smanjenja potrebe za radnicima u tradicionalnim proizvodnim procesima. Gubitak poslova ne utiče samo na pojedince, već ima i šire ekonomske posledice, uključujući smanjenu kupovnu moć i povećane socijalne troškove.
Nemačka automobilska industrija suočava se sa povećanim troškovima proizvodnje zbog strožih ekoloških standarda i propisa. Na primer, proizvođači su morali da ulože značajna sredstva u razvoj novih tehnologija kako bi ispunili standarde emisije CO2, što je povećalo cene vozila za krajnje potrošače. Pored toga, birokratske prepreke usporavaju proces odobravanja novih modela, što dodatno opterećuje industriju.
Prenormacija
Iako su za održivi razvoj neophodni propisi koji imaju za cilj poboljšanje energetske efikasnosti i smanjenje emisija, prekomerna standardizacija bez adekvatnog sagledavanja ekonomskih posledica može dovesti do povećanja troškova za domaćinstva i industriju. Važno je pronaći ravnotežu između ekoloških ciljeva i ekonomske održivosti kako bi se osigurala pravedna tranzicija za sve učesnike u društvu.
Rigidnost i prednormacija je očigledno prepoznata na nivou EK, pa se čini da je šefica EK Ursula fon der Lajen počela da popravlja imidž previše revnosnosti, tj. rigidnih političara tako što ‘opušteno’ hodaju po plaži. Ovako to izgleda u nastupu predsednika Evropske komisije:
Ursula fon der Lajen opušta se na plaži u Brazilu posle samita G20 uz sadržajnu poruku: „Moj tim i ja smo voleli duge šetnje plažom posle sednica G20. Šta članovi tima misle o toj šetnji plažom?
Pogledajte ovu objavu na Instagramu
Objava koju deli Ursula fon der Lajen (@ursulavonderleien)
San Francisko: ‘najviši domet’ birokratskog plemstva
Promiskuitet razmišljanja o pravilima za definisanje poželjnog načina života podjednako je van kontrole u EU i Sjedinjenim Državama, dve ključne teritorije zapadnih liberalnih demokratija. Jedan od smešno-tužnih primera je rešenost vlasti San Franciska da pravedno obeštete svakog potomka crnih američkih robova. Inače, San Francisko je primer kako normiranje „pravedne” i „dobre” budućnosti može uspešno okruženje pretvoriti u gradski slučaj. Fenomenološki je zanimljivo koliko je ideja o obeštećenju potomaka obojenih robova očigledno neizvodljiva, ali je, uprkos tome, tretirana kao legitimna i kvalitetna društvena inicijativa. Podsećamo se na američku elitističko-birokratsku farsu:
U martu 2023. Nadzorni odbor San Franciska razmatrao je predlog Afroameričkog komiteta za reparacije koji uključuje jednokratnu isplatu od 5 miliona dolara svakom kvalifikovanom crnom stanovniku. Ovaj predlog ima za cilj da ispravi istorijske nepravde i sistemsku diskriminaciju sa kojima se suočava afroamerička zajednica u San Francisku.
Prema predlogu, da bi se kvalifikovali za isplatu, pojedinci moraju da ispune određene kriterijume, uključujući dokaz o afroameričkom poreklu i dugotrajnom boravku u San Francisku. Pored finansijske nadoknade, predlog predviđa i druge mere, kao što je otplata ličnih dugova i obezbeđivanje minimalnog godišnjeg prihoda od 97.000 dolara za 250 godina za kvalifikovane pojedince.
Ovaj predlog je izazvao različite reakcije. Dok jedni smatraju da je to neophodan korak ka ispravljanju istorijskih nepravdi, drugi su upozorili na finansijsku neizvodljivost i fundamentalnu nepravednost takvih isplata. Uprkos ovim podeljenim mišljenjima, San Francisko je među prvim velikim američkim gradovima koji nastavljaju da ozbiljno razmatraju finansijske reparacije za crne stanovnike.
Ako bi grad San Francisko odobrio isplatu od 5 miliona dolara svakom kvalifikovanom crnom stanovniku, ukupni troškovi bi zavisili od broja takvih stanovnika. Prema podacima iz 2022. godine, crnci ili Afroamerikanci čine približno 4,93 odsto ukupne populacije San Franciska od 851.036, što je oko 41.950 ljudi.
Ukupni trošak takve uplate bi bio:
5.000.000 USD × 41.950 ljudi = 209.750.000.000 USD
Uzimajući u obzir ukupnu populaciju od 851.036 stanovnika, cena po stanovniku bi bila:
209.750.000.000 dolara ÷ 851.036 stanovnika ≈ 246.400 dolara po stanovniku
Ovi proračuni su zasnovani na dostupnim demografskim podacima i pretpostavci da bi svi crnci imali pravo na plaćanje. Stvarni troškovi mogu varirati u zavisnosti od specifičnih kvalifikacionih kriterijuma koje postavlja gradska uprava.
Treba naglasiti da je jedan od razloga pobede Donalda Trampa u SAD otpor preteranoj standardizaciji načina života i rada, čak i u dalekoj budućnosti.
